Ћутање
Малене су боли зашивене изједна,
те су зрнасте боцкалице опколиле ум,
а уздаси клопарају без гласа,
као гонитељ ата на узаврео друм.

Као каменицом гађа, тај загрљај опроштајни ,
гле, радује се непрестаност у очима Спаса.
Мук.Као поларна светлост над водама непрегледним.
Док причамо као некад у кутку недостајања.

Зачикавају брезе на видику сањалишта,
потурају ми подсмех као безвлашће страсти,
немушто гуркају тупило, ал не могу спрам ћуталишта.
Ћутањем време зри,ту, надомак смрти.